Čajldles vikendi

To su oni vikendi kad potomke forvardujem stvaraocima mojim. Retki. Samoposvećujući. Opravljajući. Sa senčicom griže savesti zbog osećaja prijatnosti.

Svaka stvar zatečena na svom mestu. Ne ponavljaš iste stvari milion puta. Ne moraš da ustupiš komp. Ne moraš da kuvaš tri boje na tanjiru. Psovanje dozvoljeno. I malo više rakijice s drugarima. Možeš da đuskaš u gaćeronama. Možeš da ne radiš ništa. Možeš i da provedeš ceo dan u krevetu. Možeš da plačeš. Možeš da te je baš briga.

A onda, lagano, nedostajanje počne da se prikrada. Najpre u vidu prekomernog raspilava zbog deteta viđenog na TV – u, preko prepričavanja sto puta ponovljenih bisera potomaka mi, do prizivanja osećaja miline i topljivosti kad me zagrle.

Tada znam da sam osvežena, da su baterije napunjene i da je vreme za povratak u voljeni haos. Trk po decu.