Prenemagalice

Malene slatkice koje kao sve vole. I kao su skroz slatke. I kao su fine. I kao su meke. I kao su lako lomljive. I sve to same za sebe pričaju.

Za sebe onako slatko, najslađe, gotovo dečje, kažu da su ružne (jasno da su lepe). A onda im kao svi govore da nisu. A one kao ma jesmo. A ovi opet da nisu. I to traje.

Pa onda, kao, jadne, same, naivne, a niko ih neće. Tu padnu silne samoanalize, šatro samokritičnost. I onda kreće malopređašnje ubeđivanje, koje, opet, traje.

Oko njih poljupci i srca na sve strane. I plišane igračke. I roze. I priče o ozbiljnim stvarima, jakim emocijama, upakovane u medenost nekakvu. U principu, ne kažu ništa, a ako i kažu, to nije ništa novo, vrte praznu slamu.

Mazne su, kikoću se kad treba odgovoriti ili se suprostaviti, trepću po potrebi. Rasipne su komplimentima. Oni kojima je udeljen kompliment počnu da se pale i žare, neretko i da se tope.

Ne mogu da oguglam na činjenicu da masa pije to bljutavljenje. Da se povodi za tim. Da joj je lakše da se praćaka u plićaku. Da pada na jeftine fore. Da dopušta manipulatorkama da, za siću, njihovu ljubav pazare. Jer, to nije ništa drugo do kupovina pažnje i hranjenje neuhranjene sujete malih, slatkih prenemagalica.