Socijalne mreže i priključenija

Drugi dan bez tvitera. Od fejsa odviknuta, al' u nedostatku ''boljeg'', ipak ždraknuh. Kao džanki.

Prvo sam mislila da su socijalne mreže jeftina zabava za sirotinju. Posle toga da su eskejp varijanta od gluposti koje se dešavaju u realnosti. Potom da su stecište usamljenih ljudi. Pa da su one popularne zato što ljudi imaju potrebu da ih neko čuje. A, zapravo, miks su svega navedenog.

Globalizacijom smo svedeni na amorfne potrošače i onaj, ljudski, individualni deo, ima potrebu da negde bude iskazan. Pa se onda vrpoljimo na socijalnim mrežama. U nadi da će neko primetiti našu posebnost. U nadi da će se naš glas izdvojiti iz mase. Okružujemo se ljudima koji kao razumeju šta mi govorimo i time naše mišljenje dobija legitimitet.

I upali smo u kolo. Zatvaramo se u taj virtuelni svet, jer je u njemu lakše. Lakše je pisati, nego delati. Kad ti se neko ne sviđa, jednostavno ga obrišeš. Hraniš ego i sujetu, jer si se okružio ''istomišljenicima'' koji podržavaju tvoje, selektivno prikazane, radnje. Iluzija o bliskosti sa dvodimenzionalnim likovima nas obuzima.

I tako smo uhvaćeni u zamku globalizantskih glavešina. Otuđenost od ''pravih'' ljudi dobija svoj pun oblik, a ONI su postigli cilj.

Naravno da socijalne mreže imaju i svojih dobrih strana – razmena informacija, mogućnost da se nekom pruži pomoć, upoznavanje sa sjajnim ljudima, ali, realno i nažalost, to im nije dominantna uloga.