Petak

Dan koji se najviše pominje. Prva asocijacija mi je odbrojavanje. Čeka se kao Nova Godina, ma, i jače, čini mi se.

Davno sam to prestala da radim. Vreme između ponedeljka i petka kao da proleti. Nedelja za nedeljom i prođe godina. U čekanju. Potpuno besmislenom. Dođe vikend i šta, kao, radićemo nešto pametnije? Uglavnom ne.

Ne gledam koji je dan. Ne znam koji je datum, osim kad moram negde da ga upišem, pa ga odmah posle toga zaboravim. Jer, nebitno je.

Šugav posao, OK, ali, može da se desi da naletim na nekog ludaka i vodim blesav razgovor. Negde ću čuti dobar vic, pa ću ga prepričavati kome stignem. Ili ću posle posla popiti kafu s nekim. Ili ću se sita ismejati kad dođem kući sa žmuom i decom.

Nema se para, OK, napraviću palačinke i eto nama veselja. Pevaću u kolima, sama samcijata. Kuvaću i đuskati, šašavo ili zavodljivo. Uveče, kad sve završim, popiću sa žmuom čašu vina, ćutaćemo i biće nam fino. Neki dan ću otplakati. I milion drugih stvari. I ne mora da bude vikend.

Fora je učiniti dan posebnim, čak i kad nije. Kad legnemo i prebiramo po onom što se izdešavalo, izdvojimo nešto po čemu je bio drugačiji. Neka sitnica će se sigurno naći.