Kolege aždahe 

Rekoh jednom, svako svoje kolege mentole ima i svakom su svoji najteži. I svakom se čini da ih nigde nema toliko. I svi verujemo da su to aždahe, koje naše živce jedu kao da su čokolada (ili duvan čvarci).

Različiti socijalni miljei, različite kulture, različito poimanje „normalnog“ ponašanja. Neki govore glasno, neki mrmljaju sebi u bradu, neki stalno pričaju (a ne kažu ništa), neki se uvek žale na nepravdu, nekima je tuđe slađe... Nepismeni, samopromotivni, prevrtljivi, zavidni, priprosti, raspevani, vulgarni, prejako namirisani, smrdljivi... Oni što se najedu belog luka, al’ tvrde da im ne treba žvaka, oni što čuju jednu reč, pa od toga konstruišu „niđe veze“ priču, oni što uvek odu na bolovanje kad je frka, oni što nose patike koje škripe kao da oko tebe šljapkaju nindža kornjače, oni što pričaju fore poput „tri debela nemca“... Tu i tamo nađe se neki biser, s kojim je kafa i cigareta prijatna stvar.

Veće parče budnog stanja provodimo sa ovom plejadom likova. Nismo ih birali, prinuđeni smo da dišemo isti vazduh s njima. Stepen tolerancije, jasno, nije konstantan. Ali, treba se truditi, ne zbog njih, nego zbog sebe. Nisu vredni rasipanja energije i dobijanja gastritisa. Promeniti ih ne možemo (svaki pokušaj je donkihotonstvo), možemo im samo omogućiti da se hrane našom nemoći da ih promenimo.

Dakle, kad god vam je žao što nemate šat gan ili bar bure za kupus u koje bi spakovali iritantnog kolegu, izletite napolje, napravite dva – tri kruga oko zgrade (brzo hodanje podrazumevano), duboki udah je neizostavan (pušači mogu i da zapale jednu) i vratite se sa osmehom. Praktikujem i fercera.